Jednog lijepog jutra medo Bubi dobio je crveni balon.
Balon je bio veliki, sjajan i lijep.
– Moj balon! Moj balon! – veselo je pjevao Bubi.
Trčao je livadom. Skakao je preko cvjetića. Balon je letio za njim.
Ali odjednom…
Fiju!
Vjetar je puhnuo i odnio balon visoko u nebo.
– Ooo, moj balon! – tužno je rekao Bubi.
Balon je letio preko drveća. Letio je preko cvijeća. A onda se zaustavio na jednoj velikoj grani.
Bubi je pokušao da ga dohvati.
Pružio je šapicu.
Ali nije mogao.
– Ne mogu! – rekao je i sjeo na travu.
U tom trenutku došla je vjeverica Lili.
– Zašto si tužan, Bubi?
– Moj balon je na drvetu. Ne mogu ga dohvatiti.
Lili je pogledala visoko.
– Ja mogu da se popnem!
Brzo je potrčala uz drvo. Ali grana je bila predaleko.
– Ne mogu ni ja! – rekla je Lili.
Tada je došao ježić Piko.
– Šta se dogodilo?
– Bubi je izgubio balon – rekla je Lili.
Piko je razmislio.
– Ja imam dugu grančicu!
Donio je grančicu. Lili se popela na nižu granu. Bubi je pažljivo držao grančicu.
Piko je pokazivao.
Lili je pružila grančicu.
I…
Puf!
Balon je pao pravo u Bubijeve šapice.
– Uspjeli smo! – povikao je Bubi.
Svi su se smijali.
Bubi je zagrlio Lili i Pika.
– Hvala vam, prijatelji!
Zatim je Bubi pustio balon da malo leti, ali ga je ovaj put čvrsto držao.
A prijatelji su se igrali cijelog dana.
